”Tili su mu neki u Francuskoj podmetnit da je fašist, jer se bori za HOS, a on je reka da je u Hrvatskoj upozna samo hrabre borce za slobodu i samostalnost, nikakve ekstremiste. Izjavija je u jednom ratnom intervjuu (koji je da u Mejaškom Selu) da se ne bi zadrža ni sekundu ovde, da bi odma pobiga da je vidija kako je doša među nekakve neonaciste”, objavljuje Robert Pauletić na svom Facebook profilu.
Ono šta niste znali o Francuzu. (ne moramo o Vukovaru pričat samo 18. studenog, možemo i na sve druge dane u godini). On nije doša zbog novca, i nije doša zbog neke desničarske ideologije. Doša je dijelom zbog avanturizma, a dijelom zbog toga šta ga je nervira rat u srcu Europe, rat u kojem tlače Hrvate.
Tili su mu neki u Francuskoj podmetnit da je fašist, jer se bori za HOS, a on je reka da je u Hrvatskoj upozna samo hrabre borce za slobodu, nikakve ekstremiste. Izjavija je u jednom ratnom intervjuu (koji je da u Mejaškom Selu) da se ne bi zadrža ni sekundu ovde, da bi odma pobiga da je vidija kako je doša među nekakve neonaciste.
Za kratko vrime dok je bija u Hrvatskoj, prominija je masu cura, mater mu se sića da joj je priko telefona priča o nekoj Solange, valjda Francuskinji koja ga je učila hrvatski. Ali postojala je i neka Bjanka, i još neke cure, pamte njegovi suborci. Bija je šarmantan momak, veliki osvajač.
Rođen je u Vesoulu, gradiću kod Besancona na istoku Francuske. Otac mu je bija osuđeni sitni lopov i prevarant, nije bija uz obitelj, pa je mater sama brinila o Jean-Michelu i njegova dva brata.
Ka dite bija je loš učenik, u svom kvartu u Vesoulu sudjelova je u ratovima “zgrada protiv zgrade”, ali su ga od malih nogu zanimali ratni sukobi u svitu, pratija je na televiziji borbe Izraelaca i Palestinaca. Sa 16 godina napustija je školu i tija se upisat u padobrance, ali nije uspija, nije se dovoljno dobro pripremija.
Kad je vidija na televiziji slike iz Hrvatske 1991., revoltirano je reka: “Ja idem! Idem pomoć Hrvatima da izbore samostalnost!”. Prijatelji su mu rekli: “Nemoj, to nije tvoj rat!”. Mater Lilianne molila ga je da ne ide, ali on je odgovorija: “Idem, bez obzira na to šta ti govorila!”. Na rastanku, na željezničkom peronu, reka joj je: “Ne brini, mama, znaš da se korov ne može iščupat”. Kad bi mater, naime, bila bijesna na njega i na braću, rekla bi im: “Ne volim vas, gori ste od korova!”. Tih zadnjih riči svoga sina mater se i danas sića. Jer nije ga više nikad vidila.
U Zagreb je doša na Glavni kolodvor, nije zna nikoga. Otiša je u prvu policijsku postaju, da bi se prijavija za rat. Posli spomenutog Mejaškog sela, di nije bija blizu prve crte, uspija se sa suborcima probit u Vukovar. Ono dalje je legenda. Nije pretjerano poznato da se Jean-Michel u Vukovaru borija na Sajmištu, u jedinici pod zapovjedništvom Roberta Šilića, di se borija i čuveni Paša (pravim imenom Viktorin Jurić), koji je posli ispriča da je Francuz bija jedan od snajperista u okrutnim uličnim borbama koje su se vodile na 50 metri udaljenosti. Pokriva je svoje suborce koji bi se izvlačili nazad posli akcija. Svaki dan je neko od naših boraca ginija, dva miseca su izdržali protiv nezamislivo jače sile.
Napokon je Francuz ranjen u nogu i prebačen je u bolnicu. Odbija je napustit grad kad je bilo jasno da će Vukovar past, osta je u bolnici. Nevjerojatnom igrom slučaja, ekipa jedne francuske televizije intervjuirala ga je upravo u trenutku kad su u bolnicu upali osvajači, srpski vojnici s kacigama! Prije toga reka in je u kameru: “Ovde s Hrvatima sam u dobru i u zlu, to je bija moj izbor!”.
Na pitanje, šta je za njega Vukovar, odgovorija je: “Klaonica. Klaonica. Klaonica”. Vani su četnici klali civile po ulicama, događali su se nezamislivi prizori, a JNA je samo gledala. Francuska novinarka koja je intervjuirala Jean-Michela posli je izjavila kako je odma iz prve vidila da momak nije nikakav ekstremist, nego normalan momak, i ponudila mu je pomoć u kontaktu s obitelji. I ona i Jean-Michel očekivali su da će JNA ranjenike iz bolnice predat hrvatskim snagama i da će Jean-Michel doć do Zagreba. Ali nije se tako dogodilo.
Jean-Michel i još 260 ranjenika iz bolnice odvedeni su na Ovčaru i gotovo svi su tamo prvo brutalno isprebijani i onda zvjerski likvidirani. Jedan od rijetkih preživjelih svjedoka s hrvatske strane Drago Berghofer, koji je pet puta svjedočija u Haagu: “Kad smo izišli iz autobusa na Ovčari, osam vojnika poslagalo nas je u kolonu, u dva reda. Nakon sat vremena, jedan je došao i pitao ‘Gde je Francuz?’. Jean-Michel se javio i rekao: ‘Ja sam’. Onda ga je vojnik dograbio i toljagom tukao 10 minuta pred svima, vičući: ‘Pokazat ću ti ja ko je Kemo!’. Tukao ga je kao zvijer” Ni Berghofer ne zna što je bilo poslije, je li Jean-Michela ubija Kemo, ili ga je iza nekog zida, ka pasa, ubija neki drugi vojnik. Taj zlikovac Kemo nikad nije bija suđen za svoje zločine, umra je 2005.
Spominje se i notorni Spasoje Petković “Štuka” ka egzekutor. Nesritni Jean-Michel nikad nije pronađen, njegovog tila nema niti u jednoj od masovnih grobnica, ni na Ovčari ni na drugim mistima.
Francuski mediji su se čudili kako to da je Nicolier, koji je samo tri miseca proveja u ratu u Hrvatskoj, posta heroj Hrvata. To je zato šta su za nas svi vukovarski borci heroji, a i zato šta je mladi, lipi, nasmijani Francuz, doša u Hrvatsku bez osobnog interesa, samo zbog idealizma. Borija se u tuđem, ali ipak na kraju i u svom ratu. Posta je jedan od nas. Možda je na početku i doša dijelom i zbog avanture, da uteče od lošeg života u Francuskoj, života kojim nije bija zadovoljan. Kasnije je posta ikona hrvatske borbe, jer je osta do samog kraja u Vukovaru, svojom voljom. Nažalost, nije naša sriću i svrhu, nego toljagu mučkog krvnika. Svi njegovi suborci i danas se dive Jean-Michelu. Kako je jedan reka: “Ovo nije bila njegova zemlja, ovo nije bija njegov rat. A on je osta do zadnjeg časa s nama”.
Kad dođete u Vukovar, otiđite do mosta Jean-Michela Nicoliera. Kad već našemu Francuzu ne možete odat počast na grobu, jer su ga zlikovci i krvnici sakrili, odajte počast njegovoj nasmiješenoj bisti, koja sja uz rijeku.
Izvor: Rober Pauletić, Facebook
